Зовем се Агостино и имам 51 годину. Мој посао је достава хране бициклом. Имам две кћерке, али једва да разговарамо. Њихова мајка и ја више не живимо заједно јер смо разведени.
Живим са мајком јер не могу да платим кирију након развода. У овом граду је веома скупо изнајмљивање стана.
Пре неколико месеци радио сам као домар у једној компанији. Поправљао сам ствари које су биле покварене, носио кутије и помагао када је коме било потребно. Једног дана компанија ме је отпустила. Нисам разумео зашто.
Видео сам многе људе како достављају храну бициклима. Знам да возим бицикл, па сам покуцао на врата велике доставне компаније. Понудили су ми три евра за сваку испоруку. Зарађујем 40€ дневно, 60€ ако имам среће и ако ми муштерије дају напојницу.
Не добијам плаћени годишњи одмор, нити боловање, једва да имам икаква права. Мислим да то није у реду, али ми треба посао. Већина осталих запослених су имигранти из целог света.
Многи достављачи бивају повређени у несрећама сваког дана. Онда, када је 25-годишњег достављача ударио аутомобил и он погинуо, надлежни су почели да нас примећују. Штета што је морао да умре пре него што се то догодило.
Заједно са достављачима из других компанија сам похађао курс о правима радника у локалном синдикату. Понудили су нам бесплатне правне савете. Борили смо се да добијемо више признања и права.
Након много времена сав наш труд се исплатио. Једна велика доставна компанија је морала да плати огромну казну и да радницима да стална запослења. Било је то први пут да се то догодило било где у целом свету. Изгледа да ствари почињу да се побољшавају.
LIDA Italia
Billie Cejka Risnes
Jelena Ličina
Marina Matić
serbokroatiska (kyrilliska)
Nivå 5
